Налазите се овде: Почетна О Архиву Историјат
Историјат

Историјат

Идеја о оснивању институције која би сакупљала и чувала документа настала радом државних органа, организација и појединаца, први пут је у јавности изнета 1847. године. Неколико деценија касније, доношењем Закона о Државној Архиви, 2/14. децембра 1898, основан је Архив Србије, а са радом је започео 1900. године. У моменту оснивања званичан назив ове институције био је Државна Архива Краљевине Србије.

У току постојања, његов званичан назив мењан је више пута: од 1900. до 1918. године носио је име Државна Архива Краљевине Србије, од 1918. до 1945. године Државна Архива, од 1945. до 1948. године Државна Архива Федеративне Народне Републике Југославије, од 1948. до 1958. године Државна Архива Народне Републике Србије, од 1958. до 1969. године Државни Архив НР Србије. Године 1969. године добио је назив Архив Србије, који је остао непромењен до данашњих дана.

Пријем старих архива почео је већ 1900. године. Према одредбама Закона о Државној Архиви, одређено је да се прво преузму документа Књажеске канцеларије, Попечитељства иностраних послова, Великог народног суда и ранијих државних надлештва. Прва класификација архивске грађе по фондовима извршена је 1907. године.

Рад у првим деценијама постојања био је условљен низом недостатака. Одредбе Закона о Државној Архиви нису дефинисале начин и врсту комуникације између ове и других државних институција, што је онемогућавало преглед стања регистратура у доба Краљевине Србије и Краљевине СХС/Југославије. Тиме је било онемогућено увођење систематизације у раду на чувању постојећих регистратура и архива. Мали број стручног особља – један државни архивар, један секретар и два писара – отежавао је прикупљање информација о стању грађе у другим државним институцијама. Посебан проблем био је и недостатак простора за депо у зградама које су изнајмљиване за његове потребе.

Оснивачи Државне архиве

Сходно територијалном проширењу Краљевине Србије 1912. и 1913. године, Архив Србије је имао још један посебно тежак задатак – стицање увида у стање архивске грађе и преглед мера заштите које се примењују, а која је настала на тим просторима до балканских ратова.

Посебне тешкоће у раду донео је и период Првог светског рата, током 1914. и 1915. године. Део архивске грађе био је послат из Београда у Ниш и Крушевац, са намером да се на тај начин сачувају сва највреднија акта, док је један део грађе остао у депоу. Приликом повлачења српске војске, грађа која је пренета из престонице делимично је уништена, делом изгубљена, а највећим делом завршила је у вагонима који су остали на железничкој станици у Крушевцу. За њено успешно чување најзаслужнији су били др Марко Т. Леко, заступник председника Српског црвеног крста, Живан Живановић, државни саветник и Љубомир Ковачевић, члан Српске краљевске академије. Такође, и други појединци успевали су да сопственим залагањем у периоду 1915–1918. сачувају поједине мање целине архивске грађе која је до 1914. године чувана у Архиву Србије.

Одмах по окончању Првог светског рата кренуло се у решавање кључних проблема. Приоритет је био проналажење грађе и прикупљање информација о уништеним документима који су се до 1914. године чували у депоу Архива. Други важан проблем била је организација рада свих архива на територији новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Као централни архив некадашње Краљевине Србије, Архив Србије је задржао исту функцију, а ради усклађивања рада свих архива настојао је да, у договору са централним архивима у Љубљани, Загребу, Дубровнику и Сарајеву, изради нацрт новог закона о архивима.

Наменско зидање зграде за потребе Архива Србије (зграда Архива Србије подигнута је 1928. године на простору Старог тркалишта, у Владимировој улици, данас Карнегијева бр. 2, по пројекту архитекте Николаја Краснова), омогућло је овој институцији да прими грађу старих архива и појединих регистратура, како са простора новостворене државе, тако и са територија које су биле привремено окупиране и од војске Краљевине СХС. Године 1921. Министарство вера предало је на чување Дечанску повељу краља Стефана Уроша  III Дечанског, која је и данас најстарији документ који се чува у Архиву Србије. У новоподигнутој згради коначно је било довољно простора, који је омогућио да се приступи сређивању грађе која је чувана у њеном депоу.

Период 1941–1945. године обележен је вишеструким проблемима који су отежавали нормално функционисање ове институције. За ове четири године зграду архива је у два наврата узимала на коришћење немачка војска, па је стога део архивске грађе пренет на Технолошки факултет и у Универзитетску библиотеку, а најзначајнија документа била су смештена у трезору Народне банке. Посебну тешкоћу представљале су конфискације дела докумената који су чувани у Архиву Србије, а које је вршило Одељење за библиотеке и архиве при Управном штабу војног заповедника Београда. Ипак, службеници архива су се трудили не само да сачувају део сопствене грађе, већ су радили и на сакупљању докумената која су припадала институцијама Краљевине Југославије.

По завршетку Другог светског рата Архив Србије је постао централни архив за тадашњу Федеративну Народну Републику Југославију, што је важило све до 1. јануара 1948. године, када је извршена подела на архиву са документима државе ФНРЈ и Архив Србије. У периоду 1948–1949. године проширена је дотадашња активност институције, одржана је прва изложба докумената, објављена је прва збирка докумената, а организован је и први архивски течај.

Општи закон о државним архивима донет је 1950. године за територију читаве ФНРЈ, док је јануара 1951. године донет Закон о државним архивима НР Србије, чиме је унапређен законски оквир рада Архива Србије, који је постао централни архив у оквиру архивске мреже НР Србије. Исте године покренут је први стручни часопис Архивист и почело се са редовним организовањем течаја за архивисте и  архивске помоћнике.

Зграда Архива спреда

Архиву Србије 60-их година припојен је Задружни архив и архивски део Института за историју радничког покрета Србије. Поново је покренуто питање неадекватности зграде за чување великог броја фондова и збирки грађе, због пријема докумената и аката насталих у периоду после 1945. године. Овај проблем је решен добијањем нове зграде у Железнику (Булевар младих бр. 5), која је усељена 1970. године. Физичка одељеност два депоа наметнула је и усклађивање организације рада ове институције. Тада је уведена подела Одељења за обраду грађе на Одељење архивске грађе старог периода и Одељење архивске грађе новог периода.

Данас је Архив Србије матична установа на челу архивске мреже Републике Србије. Циљ њеног рада усмерен је како ка архивској грађи која се чува у њеним депоима, тако и на функционисање и рад осталих архива у Србији.

Document Actions