Депо Архива Србије - нова сазнања

Изложба је, како каже др Перишић у пропратном каталогу: „...једна од другачијих. Јер, нема задату тему, нити строг концептуални оквир; није настала као круна рада на сређивању архивских фондова, нити као резултат доброг архивистичког познавања садржаја сасвим одређеног фонда; нема стручне консултанте и не расветљава сасвим одређену историјску појаву или процес; поставку не прати савремена техничка опремљеност. Напротив. Њена особеност је у снажној поруци коју шаље већ самим упознавањем јавности са чињеницом да се у Депоу Архива Србије, стицајем разних околности, налази огромна количина архивске грађе највећим делом деценијама непознате истраживачима, без сигнатуре, архивистички несређене и необрађене. То је својеврсно отварање питања општег стања у којем се налази архивско благо Србије. Оно задире у суштину преиспитивања укупног односа према архиву...“.

Такође, отвара се питање односа према архивском документу који се у јавности перципира углавном као културно добро, а не као документ који има или може да има снагу деловања у садашњости. Говорећи о томе, приликом обраћања присутнима, госпођа Светлана Велмар Јанковић је, између осталог, истакла; „Ово је заиста велики дан за нас и за све оне који раде у овом архиву као и  за све који ће читати оно што они изнађу. Отворила нам се једна капија сазнања, изненадно и неочекивано искрсао је улаз у пећину памћења. Зато нас пронађено благо призива да закорачимо у тај простор наслагане прошлости и додирнемо загонетку још непрочитаних рукописа. Архивски документи нису никако само папири, већ писани трагови људских живота од суштинске важности, како за садашњост тако и за будућност“. Проф. др Драгор Хибер говорећи да се његово поштовање према архивистици претворило у страхопоштовање истакао је: „Треба бити често у овој кући да се види како је узбудљив сусрет прошлости, садашњости и будућности. Архив није, само, место где се чувају документи о прошлости. Архив је место где се налазе документи који помажу да се обликује наш данашњи живот, али и путоказ за будућност, и документи који остају за будућност.“.

Обзиром да је ова грађа највећим делом била недоступна истраживачима, јер за истраживача у архивима постоји само оно о чему постоји информација да постоји, они су остајали хендикепирани у проучавању тема о којима су могли наћи документа у овој грађи. Подстакнути овом чињеницом аутори изложбе су трагали за називом изложбе. „Отворени архив“, „Прекинуто време“, „Без сигнатуре“, „Истргнута историја“, „Поштујмо себе“ су само неке од асоцијација које су се јављале на путу трагања за називом изложбе. Ипак, „Аутори изложбе су се определили да њен назив осмисле у нешто мирнијем тону са нагласком на изразу нова сазнања. И документа у избору аутора изложбе вишезначно упућују на нова сазнања. Ново сазнање је, пре свега, да у Архиву Србије постоји велика количина архивске грађе о којој нема трага у стручним информативним средствима преко којих се истраживач обавештава о архивској грађи којом Архив Србије располаже.“, истиче др Мирослав Перишић у каталогу изложбе.

Поставку чини 30 експоната који су настали у периоду од 1711. до 1954. године. Експонати, као и сама грађа из које су издвојени, су из два „корпуса“ грађе. Један чини грађа која је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века у више предаја путем Реституције из Аустрије примљена у Архив Србије. Други чини грађа која се у Архиву Србије налази више деценија неразврстана на фондове, несређена и необрађена. Посетиоци су, између осталог, имали прилику да виде Лондонски уговор из 1913. године, затим акта Аустријске управе у Београду од 1721. до 1738. године, писма краљице Наталије, у периоду од 1876. до 1898. године, рукопис драме „Самоћа“ Владимира Велмар Јанковића, писма кнегиње Љубице и кнеза Михаила кнезу Милошу у периоду од 1841. до 1843. године, део записника Тајне седнице Народне скупштине одржане 14. јула 1878. године „ по тачки Берлинског уговора“, лична документа филизофа Бранислава Петронијевића, листе губитака у Првом светском рату, дневнике официра из Балканских ратова, фотоалбум Самсона Чернова „Срби у рату на Балканском полуострву у 1912. и 1913. години“ у четири дела са 492 фотографије, као и 774 ролне микрофилмоване документације са око пола милиона снимака докумената Аустроугарске војне управе у Првом светском рату добијени из Аустрије Реституцијом.